This site uses cookies.
Some of these cookies are essential to the operation of the site,
while others help to improve your experience by providing insights into how the site is being used.
For more information, please see the ProZ.com privacy policy.
English to Serbian: DIRECTIVE 98/8/EC OF THE EUROPEAN PARLIAMENT AND OF THE COUNCIL of 16 February 1998 concerning the placing of biocidal products on the market General field: Law/Patents Detailed field: Law (general)
Source text - English Article 3
Authorisation for placing on the market of biocidal products
1. Member States shall prescribe that a biocidal product shall not be placed on the market and used in their territory unless it has been authorised in accordance with this Directive.
2. By way of derogation from paragraph 1:
(i) Member States shall, subject to registration, allow the placing on the market and use of a low-risk biocidal product, provided that a dossier in accordance with Article 8(3) has been submitted and verified by the competent authorities.
Unless otherwise specified, all provisions relating to authorisation under this Directive shall also apply to registration.
(ii) Member States shall allow the placing on the market and use of commodity substances for biocidal purposes once they have been entered in Annex IB.
3. (i) Every application for authorisation shall be decided on without undue delay.
(ii) For applications for biocidal products that require registration, the competent authority shall take a decision within a period of 60 days.
4. Member States shall, on request, or may, on their own initiative, and where relevant, establish a frame-formulation and communicate it to the applicant when issuing an authorisation for a particular biocidal product.
Without prejudice to Articles 8 and 12 and providing that the applicant has a right of access to the frame-formulation in the form of a letter of access, when a subsequent application for authorisation for a new biocidal product is based on this frame-formulation, the competent authority shall take a decision with regard to this application within a period of 60 days.
5. Member States shall prescribe that biocidal products are to be classified, packaged and labelled in accordance with the provisions of this Directive.
6. Without prejudice to Article 7(1), authorisations shall be granted for a maximum period of 10 years from the date of first or renewed inclusion of the active substance in Annex I or I A for the product type, without exceeding the deadline specified for the active substance in Annex I or I A; they may be renewed after verification that the conditions imposed in Article 5(1) and (2) are still satisfied. Renewal may, where necessary, be granted only for the period necessary to allow the competent authorities of the Member States to make such verification, where an application for renewal has been made.
7. Member States shall prescribe that biocidal products are to be properly used. Proper use shall include compliance with conditions established pursuant to Article 5 and specified under the labelling provisions of this Directive. Proper use shall also involve the rational application of a combination of physical, biological, chemical or other measures as appropriate, whereby the use of biocidal products is limited to the minimum necessary. Where biocidal products are used at work, use shall also be in accordance with the requirements of Directives for the protection of workers.
Translation - Serbian Члан 3
Одобрење за стављање биоцидних производа у промет
1. Државе чланице прописују да се биоцидни производи који нису одобрени у складу са овом директивом не могу стављати у промет и користити на њиховој територији.
2. Одступањем од става 1:
(i) Државе чланице, под условом да је извршена регистрација, могу дозволити стављање у промет и коришћење биоцидних производа мањег ризика, под условом да је досије достављен и проверен од стране надлежних власти у складу са чланом 8. став 3.
Ако није другачије прописано, све одредбе које се односе на одобрење на основу ове директиве односе се и на регистрацију.
(ii) Државе чланице могу дозволити стављање у промет и коришћење основних супстанци за биоцидне сврхе после њиховог уписа у Анекс IБ.
3. (i) О сваком захтеву за издавање одобрења одлука се доноси без непотребног одлагања.
(ii) Одлуку о захтевима за биоцидне производе за које је неопходна регистрација надлежне власти доносе у року од 60 дана.
4. На достављени захтев или на сопствену иницијативу, ако је то релевантно, државе чланице утврђују оквирну формулацију и достављају је подносиоцу захтева приликом издавања одобрења за одређени биоцидни производ.
Не доводећи у питање одредбе чланова 8. и 12. и под условом да подносилац захтева има право приступа оквирној формулацији у облику изјаве о приступу подацима, приликом подношења наредног захтева за одобрење биоцидног производа заснованог на истој оквирној формулацији надлежне власти одлуку о захтеву доносе у року од 60 дана.
5. Државе чланице прописују да се биоцидни производи морају класификовати, паковати и обележавати у складу са одредбама ове директиве.
6. Не доводећи у питање одредбе члана 7. став 1, одобрења се издају за период од највише 10 година од датума првог или обновљеног уписа активне супстанце у Анекс I или I А за дату врсту производа, без прекорачења рока утврђеног за активну супстанцу у Анексу I или I A; одобрења се могу продужити након провере да ли су услови из члана 5. ставови 1. и 2. и даље испуњени. Уколико је потребно, продужење се може одобрити само за период који је надлежним властима држава чланица потребан да обаве такву проверу, ако је поднет захтев за продужење.
7. Државе чланице прописују да се биоцидни производи морају користити на правилан начин. Правилнпо коришћење укључује поштовање услова који су утврђени у складу са чланом 5. и наведени у одредбама о обележавању из ове директиве. Правилно коришћење такође укључује рационалну примену комбинације физичких, биолошких, хемијских или других мера, према потреби, тако да се употреба биоцидних производа ограничи на неопходну најмању меру. Ако се биоцидни производи користе на радном месту, њихова употреба се усклађује са одредбама ове директиве о заштити радника.
English to Serbian: Translating Linguistic Variation: Parody and the Creation of Authenticity General field: Art/Literary Detailed field: Linguistics
Source text - English
Translating Linguistic Variation: Parody and the Creation of Authenticity
Anthony Pym
Should the markers of linguistic varieties (accents, dialects, sociolects, class styles, whatever) be translated as such? The question is a chestnut allowing any number of platitudes: yes, whatever is significant should be translated; no, the values of a variety cannot be mapped from culture to culture (some forms of Scottish English and French-Canadian Joual might both be working-class and nationalistic, but they are by no means equivalent). So perhaps, say the literary profound, here we find one of the limits of translatability, if indeed that was what we were after.
Or the binary option: Either you leave the variety untranslated (and lose value) or you render it with a misleadingly equivalent variety (and lose vraisemblance): Why should someone in Scotland speak Joual? (so Schogt 1988).
Or the descriptive stance: Such things are rarely translated, so our task is really to say why. Easy answer: translators are not paid enough to solve such problems, and no one really cares anyway (so Milton 1994, 1996).
Or existential liberation: There is no clear answer to the problem, so the theories fail and the individual translator is free and responsible for whatever they do (so Lane-Mercier 1997).
Here I would like to try something slightly different. It seems to me that in order to say anything remotely intelligent about the translation of variety, we would have to know what varieties are doing in cultural products in the first place. Only then, within a general theory of this particular kind of signification, could we pretend to legislate the pros and cons of translation.
In what follows I will briefly investigate only one possible aspect of the way varieties signify, mostly in English. I wish to call that aspect 'authenticity', and define it in relation to parody.
THE NATURE OF LINGUISTIC AUTHENTICITY
Authenticity may be roughly defined as the opposite of parody, if and when we know what parody is.
Consider, if you will, the Monty Python sketch where four Yorkshiremen tell tall tales about the hardships of their youth, of which a concocted fragment might be as follows:
We had to live in paper bag in the road; get oop at free in monin', go down mill, come 'ome an favver'd beat us, and we wuz loocky…
The variety Yorkshire Working-Class English is signified by just a few clear variations: 'oo' for 'u', h-dropping, irregular omission of the definite article, one or two realia ('mill'), and little else. The Monty Python representation of the variety is wilfully imperfect, not only because of stray items like the pronunciation of the word 'father', which actually owes more to Cockney, but more significantly because the four young Oxonians display minor insecurity about what features really belong in Yorkshire: on a handful of occasions there is slight rhoticism.
A similar analysis might be made of the false Andalusian that many Spanish comedians employ to linguistically lubricate the less intelligent characters in jokes. What we are dealing with here is not the linguistic variety as such -certainly not the thing a sociolinguist might idealize as extending neatly across a stretch of geography or society- but a functional representation of the variety, shorn to just a few stereotypical elements. The result is considered amusing. Such is parody, at least in one of its more extreme forms.
The use of a variety as parody might thus be described as a wilful reduction of variations to just a few, which are then emphasized through repetition or played with by being produced inconsistently (thus dissociating them from the subjectivity of the actor as speaker). We know parody is at work when we are made to believe we are receiving only reduced and extreme markers of a truer variety. Indeed, parody would seem to be one of the key ways in which the notion of a coherent variety is projected.
Authenticity is then the extreme opposite of parody. It is the multiplication of variations beyond anything that the popular imagination can identify, such that a variety is represented in so much detail, with such a wide range of finely nuanced accented features, local lexis and faintly non-standard syntax, that the linguistic result must surely be the real thing, if only because it goes beyond the limits of what any analyst could identify as features of a variety.
An extreme example -to stand opposite the Monty Python sketches- might be a Ken Loach realist film where the half-mumbled tones drift in and out of the viewer's sense-making range. One can only assume that the language not wholly decoded signifies locality: that language, precisely because not fully understood, must surely be the authentic variety of that time and place. Such would be the aesthetics of detail. If you want a map to look precise, make the lines look wavy not straight, suggest there is more information conveyed than could possibly interest the receiver of the information. In cheap abundance shall we create the value of the language offered. The code of the product will be, if all goes well, received as authentic.
There is a certain aesthetics of authenticity, even when we know it is achieved by subtle artifice. There is even real pleasure to be found in the tension between the known (what we understand of this voice) and the unknown (that which is understandable only to authentic beings, a community from which receivers are excluded). There is something of the pleasure Barthes (1973) described as the 'grain of the voice', as when listening to a tenor whose imperfections of tone make the song all the more human. Or again, authenticity is in the appreciation of palimpsests, in knowing that the age of parchment or paper adds rather than subtracts from the value of the words read. In all such areas, the known receives added value from the details that remain, by definition of their function, undecoded.
Translation - Serbian
Prevođenje jezičkih varijeteta: parodija i proizvodnja autentičnosti
Entoni Pim
Treba li markere jezičkog varijeteta (akcente, dijalekte, sociolekte, oznake društvene klase, itd.) prevoditi kao takve? Na raspolaganju nam je nekoliko opštih mesta koja možemo upotrebiti kao odgovor: da, treba prevoditi sve što nosi značenje; ne, vrednosti varijeteta ne mogu biti preslikane iz jedne kulture u drugu (neki oblici škotskog engleskog i žuala frankofone Kanade mogu se opisati kao nacionalistički obojeni dijalekti pripadnika radničke klase, ali to ne znači da između njih postoji ekvivalencija). Oprezniji i upućeniji će reći da je po sredi jedno od graničnih područja prevodivosti, ako to može poslužiti kao odgovor na naše pitanje.
Binarni stav: Varijetet možemo ostaviti nepreveden (i izgubiti na vrednosti) ili ga prevesti koristeći varijetet koji je sumnjivo ekvivalentan (i izgubiti na vernosti): zašto bi bilo ko u Škotskoj govorio žual? (npr. Schogt 1988).
Deskriptivni pristup: Opisani elementi se veoma retko prevode, a naš pravi zadatak je da utvrdimo zašto je to tako. Jednostavan odgovor bi glasio: prevodioci nisu dovoljno plaćeni da rešavaju takve probleme, a to ionako nikome nije naročito važno (npr. Milton 1994, 1996).
Egzistencijalističko rešenje: Nema jednoznačnog odgovora i zato je teorija ovde beskorisna. Prevodilac ima slobodu da radi šta hoće i dužnost da prihvati odgovornost za svoje izbore (npr. Lane-Mercier 1997).
Želeo bih da u ovom tekstu pokušam nešto drugačije. Da bismo o prevođenju varijeteta rekli bilo šta suvislo, prvo moramo utvrditi kakva je funkcija jezičkog varijeteta u izvornom kulturnom proizvodu. Tek onda, unutar jedne šire teorije takve vrste označavanja, možemo se pretvarati da imamo pravo da sudimo o razlozima za i protiv.
U nastavku ovog kratkog teksta posvetiću se samo jednom od mogućih aspekata označavanja korišćenjem varijeteta, prvenstveno na engleskom jeziku. U pitanju je aspekt koji nazivam “autentičnošću”, a definišem ga u odnosu na parodiju.
PRIRODA JEZIČKE AUTENTIČNOSTI
Autentičnost se okvirno može definisati kao suprotnost parodiji, pod uslovom da imamo neku predstavu o tome šta je parodija.
Uzmimo kao primer scenu iz serije Monti Pajton u kojoj četvorica Jorkširaca razmenjuju sećanja na nesrećno detinjstvo. Fragment teksta iz ove scene mogao bi se zapisati otprilike ovako:
We had to live in paper bag in the road; get oop at free in monin', go down mill, come 'ome an favver'd beat us, and we wuz loocky…
Jezički varijetet kojim se koriste pripadnici radničke klasa u Jorkširu označen je nevelikim brojem upadljivih odstupanja: ‘oo’ umesto ‘u’, izostavljanje ‘h’, nepredvidljivo izostavljanje članova, jedna ili dve realije (‘mill’), i to je gotovo sve. Prikaz varijeteta u Monti Pajtonu ostavlja utisak sračunate nesavršenosti, ne samo zbog zalutalih elemenata, kao što je izgovor reči ‘father’ koji više duguje kokniju, već i zbog toga što četvorica oksfordskih studenata zapravo nisu sigurni šta su stvarne odlike jezika koji se koristi u Jorkširu: na nekoliko mesta koriste čak i kotrljajuće ‘r’.
Na sličan način bi se mogao analizirati nepostojeći andaluzijski jezik koji španski komičari koriste da bi jezički oživeli manje inteligentne likove u TV skečevima. Ovde nije u pitanju jezički varijetet kao takav – svakako ne nešto što bi sociolingvisti idealizovano vezali za određeni odsečak teritorije ili populacije – već funkcionalna reprezentacija varijeteta svedena na nekoliko stereotipnih elemenata. Za rezultat se veruje da je zabavan. To bi bila parodija, u jednom od svojih ekstremnijih vidova.
Parodijsko korišćenje varijeteta se otuda može opisati kao sračunato svođenje odstupanja na nekoliko odabranih varijacija koje se naglašavaju ponavljanjem ili se komični efekat postiže nedoslednom upotrebom (čime se glumac govornik distancira od varijeteta). Ako uspeju da nas uvere da su nam servirani samo redukovani i ekstremni markeri nekog stvarnog varijeteta, znamo da imamo posla s parodijom. Parodija je, zapravo, jedan od ključnih načina stvaranja predstave o postojanju i koherentnosti varijeteta.
Autentičnost bi, u tom slučaju, bila potpuna suprotnost parodiji, umnožavanje varijacija preko granice onoga što je popularna imaginacija u stanju da prati, predstavljanje varijeteta sa mnoštvom detalja, u širokom spektru fino nijansiranih i precizno naglašenih odlika, uz korišćenje lokalnog vokabulara i jedva primetno nestandardne sintakse, što daje jezički rezultat za koji nam se čini da mora biti prava stvar, ako ni zbog čega drugog onda zato što prelazi meru onoga što analitičari definišu kao odlike varijeteta.
Ekstreman primer – kao sušta suprotnost skečevima iz Monti Pajtona – predstavljaju realistički filmovi Kena Louča u kojima napola odmumlani glasovi naizmenično ulaze i izlaze iz zone razumljivosti. Gledalac će pretpostaviti da deo jezika koji nije sasvim dekodiran treba da označi lokalnost: da jezik, upravo stoga što nije sasvim razumljiv, nesumnjivo predstavlja autentični varijetet datog mesta i vremena. To je estetika detalja. Ako želite da mapa izgleda pouzdano, koristićete krivudave, a ne prave linije; pokušaćete da ostavite utisak da nudite mnogo više nego što primaocu informacija ikada može biti potrebno. Ako sve prođe kako treba, jeftino obilje će podići vrednost ponuđenog jezika, a kod kulturnog proizvoda će biti prihvaćen kao autentičan.
Estetika autentičnosti deluje čak i ako smo svesni suptilne artificijelnosti na kojoj počiva. Napetost u odnosu između poznatog (ono što razumemo) i nepoznatog (ono što mogu razumeti samo autentična bića, pripadnici zajednice iz koje su posmatrači isključeni) proizvodi određeno zadovoljstvo. Nešto od ovog zadovoljstva Bart (1973) je opisao kao “teksturu glasa”, zadovoljstvo u slušanja tenora čije nesvršenstvo tona daju ljudski kvalitet pesmi. Ili doživljaj autentičnosti koji nam pružaju palimpsesti, saznanje da starost pergamenta ili hartije ne umanjuje vrednost reči koje čitamo već ih uvećava. U takvim situacijama poznato se obogaćuje vrednošću nečega što po definiciji ili funkciji ostaje nedekodirano.
More
Less
Translation education
Bachelor's degree - University of Belgrade
Experience
Years of experience: 35. Registered at ProZ.com: Dec 2008.
Bachelor of Arts in English Language and Literature and Comparative Literature (double major)
Faculty of Philology
1990
Member of the Serbian Association of Scientific and Technical Translators
1993
Sworn Court Interpreter for the English Language appointed by the Ministry of Justice of Serbia
Ref. No. 740-02-00117/93-01 - 3 June 1993
2000
Member of the Association of Literary Translators of Serbia
Clients:
United Nations Development Programme, Institute for War and Peace Reporting, Balkan Investigative Reporting Network, Geneva Centre for the Democratic Control of Armed Forces, International Crisis Group, CARE International, National Library of Serbia, Standing Conference of Towns and Municipalities, etc.
Keywords: sudski tumač, engleski, судски тумач, енглески, београд, belgrade, sworn court interpreter, court interpreter, english language, serbian language. See more.sudski tumač, engleski, судски тумач, енглески, београд, belgrade, sworn court interpreter, court interpreter, english language, serbian language, енглески језик, српски језик, преводилац, тумач, prevodilac, tumač, u beogradu, у београду, sudski prevodilac, overa dokumenata, apostille, legalizacija dokumenata, . See less.
